Sta je to bonton?

 Sta je to bonton?

Šta je to bonton? Odgovor je suvišan: to su pravila lepog ponašanja u različitim situacijama svakodnevnog života. Ali čemu služi? Odgovor na ovo pitanje nije tako jednostavan kao što izgleda. Iako je očigledno da se treba ponašati na kulturan način, principi koji nas na to inspirišu vremenom se menjaju.

Prva knjiga napisana na ovu temu, autora monsinjor Delakaza, naučnika i crkvenog velikodostojnika iz 16. veka, imala je za zadatak da razgraniči različite društvene slojeve: oni u vrhu su morali da poštuju pravila lepog ponašanja, a ista ta pravila su osuđivala "prost narod" da ostane takav.

S vremenom se menjaju i sami propisi. U antičkom Rimu, na primer, običaj da se jede ispružen na niskim divanima bio je maksimum finoće. S padom Rimskog carstva takozvani "varvari" uveli su običaj obedovanja za stolom, kao što se čini i dan-danas: a to što su se njihovi ručkovi pretvarali u odvratno ždranje uz punu angažovanost ruku, kao što smo videli u stripovima o Asteriksu i Obeliksu, to je druga priča, ali su bez sumnje uneli primesu civilizovanosti.

U 16. veku, uprkos činjenici da su italijanski dvorovi predstavljali avangardu po običajima i lepim manirima, monsinjor Delakaza morao je da opominje svoje čitaoce - plemiće (pošto narod nije umeo da čita!) da ne obavljaju nuždu uza zid (i to unutrašnji!) svoje sopstvene ili tuđe kuće, niti da čačkaju zube za stolom nožem za rad ili odbranu od neprijatelja...

Nemojte misliti da su lepi maniri uvek bili prihvatani sa radošću. Setimo se na primer upotrebe viljuške: prvi su je koristili Tartari (stanovnici današnje Ukrajine i centralne i južne Rusije, tadašnji tzv. "varvari" još pre 1000. godine; tada otprilike stiže u Veneciju, a odatle na sve italijanske dvorove. 1500. godine prihvataju je na pariskom dvoru, a tek u 18. veku u Nemačkoj. Ali od samog pojavljivanja viljuške nije se štedelo na osudi i ironiji: nazivana je đavolskim instrumentom, ženskim priborom, smatrana je znakom dekadencije i tome slično.

Ova tema ne prestaje da izaziva interesovanje, i mnogo je knjiga već napisano o tome kako postati "savršen čovek": dobar vitez, dobar hrišćanin, dobar vladalac.... vrli i celoviti ljudi, koherentni u mišljenju i ponašanju. Naš cilj je mnogo skromniji: da se osetite prijatno u društvu, da Vaši maniri, Vaše ponašanje budu primećeni kao kulturni, elegantni, sa stilom, i da ne uznemiruju ili sablažnjavaju druge. Živeti sa drugima bez međusobnog uznemiravanja. A to je ono što se traži i dan-danas: niko od nas ne zna TAČNO šta to znači biti "savršen", ali svako ima bar neku ideju o tome kako se treba ponašati u različitim prilikama.

Nekada, kao i danas, lepi maniri služe da čovek bude lepo prihvaćen, a ne da se sam isključi iz društva, da ostvari zajednicu sa drugima a da ipak zadrži odgovarajuću distancu. I da pri tom obraćamo pažnju da ono novo i lepo što se pojavilo u poslednja četiri stoleća, kao na primer uvažavanje životinja, međuljudski odnosi vezani za nove tehnologije i manje stereotipan odnos između muškarca i žene - povoljniji po žene različitih godina.

U zavisnosti od situacije, pod gafom se podrazumeva reći pravu stvar u pogrešnom trenutku, pogrešnu stvar u pogrešnom trenutku, ili pogrešnu stvar u pravom trenutku. Nećemo sada dublje ulaziti u to šta znači sve ovo pojedinačno: najčešće je gaf zapravo istina koju treba prećutati, nakon čega se ne zna kako i šta treba učiniti da bismo stvar popravili. Često se, međutim, stvari ne daju popraviti.

Problem ima dakle dva lica: prvo, kako da se sami ne uvalimo u neugodne situacije jer smo rekli nešto što nismo smeli; drugo, šta da uradimo kada smo već rekli, kada smo "lupili pa ostali živi".

Kako sprečiti gluposti koje nam se omaknu bez razmišljanja složen je problem koji zaslužuje razmatranje u svakom pojedinačnom slučaju: ne treba biti brbljivac (čak samo iz statističkih razloga: što manje reči, to je manja verovatnoća da ćemo reći nešto pogrešno); ne morate da u "svakoj čorbi budete mirođija", uvek i o bilo kome ili bilo čemu: nemojte se žuriti da nešto kažete; nemojte pokušavati da budete omiljeni po svaku cenu i u svakom momentu: ponekad gaf može biti preterano poveravanje u nekom pogrešno procenjenom "dobrom" odnosu. Iznad svega, i sasvim prirodno - prethodno dobro razmislite. Ne postoje sigurne metode za izbegavanje gafova, ponekad se omaknu i čak najpristojnijim osobama koje se dobro kontrolišu.

Kada ste već napravili štetu (tj. rekli ste nešto što nije za priču), nemojte od toga praviti dramu: dovoljno je da ste toga svesni. Ako su oko Vas osobe koje su Vam stvarno prijatelji, svakako će shvatiti da niste to učinili namerno. U svakom slučaju, odmah prestanite da pričate: ostali će shvatiti vašu nelagodnost kao pošteno priznanje krivice. A iznad svega nemojte krenuti da se izvinjavate; u pokušajima da se opravdate rizikovaćete da kažete još neku pogrešnu reč ili rečenicu, što će samo pogoršati situaciju.

Po teoriji, ne treba ogovarati druge: javno mnjenje osuđuje ovu naviku kao nedostatak dobrog ponašanja i štetnu po društvene odnose. Možda je zaista tako, ali ogovaranja svega i svačega neizbežan su deo društvenog života, velikih i malih sredina, odnosa i relacija koji su dovoljno strukturirani u vremenu. To je začin života jedne male zajednice, bez koje bi zajednički boravak bio tmuran i dosadan.

Sa stanovišta lepog ponašanja, dakle, problem nije u tome da oćutimo, već da nađemo pravu ravnotežu između zlobnih i destruktivnih komentara i simpatične razmene pikanterija na svačiji račun. Dobro je, međutim, održati dovoljan nivo dobrog ukusa i delikatnosti: ne treba isticati ili bez ikakve osnove preuveličavati negativne informacije; ne treba koristiti profesionalne, porodične ili emocionalne debakle kroz koje su drugi prolazili. Nemojte izmišljati ako se "iz aviona" vidi da lažete; nemojte se ograničiti na nekoliko ljudi, a druge zaobilaziti: šale treba ravnomerno rasporediti.

Ako Vam se desi da budete predmet ogovaranja, nemojte se nervirati do te mere da poremetite odnose u različitim kontekstima (posao, bliži i dalji komšiluk...) u kojima morate da boravite; još manje treba da poludite i očajnički pokušavate da pronađete krivca za glasine koje se šire na Vaš račun: prilika da izravnate račune u odgovarajućem momentu će Vam se sigurno pre ili kasnije pružiti.

Kada ostaje u granicama simpatičnosti, dobronamernosti i zabave, ogovaranje čak ima svoju namenu, jer odagna dosadu i ubija monotoniju, naročito u kancelariji sa dosta ljudi, gde "materijala" za to ima u izobilju. Važno je međutim da se ne služimo njime kako bismo nekog uvredili: u tom slučaju ono postaje otrovno, zlobno, i pretvara se u otvorenu klevetu, te ima moć da pokvari odnose i naruši neophodnu vedrinu u nekom poslovnom miljeu.

Ako želimo da izvučemo zlatno pravilo, dobro je pokazati interesovanje za druge i nazvati stvari pravim imenom kada to slučaj zahteva, sa dobronamernom ironijom, ali i osećanjem za meru i poštovanjem prema svakome.

Kada želimo da se zaštitimo, dobro je pokazati da nećemo trpeti ili tolerisati da nas "odvuku u stranu" i ispričaju nam najnovije tračeve, nužno delikatne i "top-secret"; kao što se preporučuje da se čuvamo "zvaničnih" pričalica, poznatih po tome što prenose priče koje su obavezno lažne ili bar preterano "naduvane".

Što se nas samih tiče, selektivno i precizno se poveravajte, pažljivo birajući osobe pred kojima ćete se otvoriti. Ovo je osnovno pravilo kako ne biste dali ljudima povoda da izvlače zaključke ili "konstruišu" razne priče, i da ne biste dali dozvolu osobama sa kojima imate uglavnom površne odnose da se proglase za Vaše prijatelje. Stoga se preporučuje distanca, čak i u situacijama koje su očigledno bezopasne. Ovo zapažanje važi i u slučaju kada neko želi po svaku cenu da Vam se poveri, a da se to Vama iz više razloga, ne dopada: u tome ih nikada ne treba ohrabrivati, i ostati dosledan, ali naravno ljubazan.